Женска репрезентација Србије одиграће данас (18) у Цељу прву бараж утакмицу против Словеније, за пласман на Светско првенство. Пред нашим играчицама су два најважнија меча ове сезоне, јер је одлазак на Светско првенство преко потребан како би женски рукомет опстао.
Четири године неуспеха, катастрофа, никад горих резултата су иза државног тима, стижу дани победа, славља и лепих тренутака. Прва прилика за потврду ових чињеница је данас кад ће наше најбоље рукометашице истрчати на терен и одиграти први, од два најважнија, меча.
Један од симбола женског рукомета је и Андреа Лекић, капитен репрезнетаицје, најбоља играчица света, али је вољом појединаца четири године није било у националној селекцији. Она није само повратник у репрезентацију, она је део историје и икона овог спорта.
- Мислим да сви данас очекујемо победу и пролазак на Светско првенство. Међутим, потпуно смо свесне тежине задатка. Нисмо у ситуацији да можемо да кажемо да смо фаворити, али терен је једино меродаван.
Каквог протинвика очекујете данас?
- Екипу са изузетно добром полуконтром, врло занимљивим и разноврсним нападом. И то је оно што морамо да неутралишемо и заиста мислим да је одбрана кључ за победу.
Ипак, олакшавајућа околност је реванш код куће?
- То је свакако најбоља варијанта и нема потребе да говоримо колико нам значи. Очекујемо пуну дворану у Бору и подршку током читаве утакмице. Ништа не може да се мери са тим осећајем кад читава дворана својом енергијом носи нашу игру.
Често се сетите и говорите о највећем успеху, сребру из 2013. године на СП?
- Кад се вратим у прошлост и почнем да причам о медаљи, увек се вратим и на чињеницу да смо ми годинама градиле тај пут до успеха, а 2012. година је била кључна, да поверујемо да можемо. До тада никада нисмо прошле групу. Сваки пут после групне фазе добијемо онај тањир. Имамо сервис оних тањира за ручавање, буквално нам је недостајао још есцајг.
Онда се све променило, Србија је постала тим који побеђује?
- Мислим да никада нисам осећала јачу хемију у екипи. У смислу вере једне у другу. Тај моменат заједништва, где смо апсолутно свесне да једна без друге не можемо, и да се само као тим долази до врха… то се ретко дешава. Ретко. Посебно на том нивоу.
Ти дани су можда и најлепши у вашим каријерама?
- Мало је рећи да смо биле породица. То је стварно тако било. Фасцинантно је било како смо се међу собом договарале, припремале... То је било неко лудило које се стварно тешко објашњава.
И тако је пала Норвешка?
- Нико није веровао да можемо да их победимо. То је био спектакл. Њима се никад пре, а ни после тога није десило да не играју за медаљу. Оне су обориле све рекорде, а ми смо те ноћи срушиле њихове снове.
А у полуфиналу далеко слабији ривал, Пољска?
- Кад смо победиле и обезбедиле пласман у финале, то је била невероватна радост, све смо плакале, постале смо свесне да смо осигурале медаљу. Сећам се Сање, како се издваја из гомиле, скаче упијач, радује се сама, публика је била у трансу. Половину ствари не памтим, али знам да смо биле бескрајно срећне.
БАЛКОН НАЈВЕЋА ЕМОЦИЈА
Није Андрее било дуго у репрезентацији Србије, али док је била на прирпемама присећала се свега, највише прославе на балкону.
- То је била једна од највећих емоција. То је нешто што сваки спортиста у Србији жели да доживи. Ја сам се тресла. Све онако „без ноге“ због повреде Ахилове, све је подрхтавало у мени. Невероватан осећај. То је једна од најлепших успомена, славити велики успех са својим народом, то се не може описати.
ПУНА АРЕНА УВЕК У СЕЋАЊУ
Предводили сте тим пред више од 20.000 људи у Београдској арени, кад је и оборен рекорд.
- У поређењу са женским селекцијама у другим спортовима, можда је то само једна медаља, али заиста је био подвиг. Направили смо и светски рекорд у гледаности, на трибинама је није било места, заставе, песма, заиста невероватно. Мислим да је то можда и највећи успех у новијој историји нашег спорта у Србији.
ЧУВАЈТЕ ЈЕДНА ДРУГУ
Вече пред одлазак у Словенију на бараж утакмицу, сениорска и јуниорска репрезентација Србије имале су заједничку вечеру у Ковилову. Невероватно је како су млађе чланице државног тима гледале у А селекцију, упијале сваку реч, а наравно да су сви погледи били упућени право у Андреу Лекић, која им се и обратила.
- Баш сте добре. Стварно ми је пуно срце и хвала вам. Највише ме одушевио ваш приступ игри, за мене је то, шта год да радим у животу, најважнија ствар. Како нешто радиш, с којом енергијом, емоцијом.Зато, вас молим учините да вам рукомет увек остане забава, будете срећне на терену и играјте са осмехом. То је циљ који бих волела да имате. Сјајне сте и имате огроман потенцијал. Искрено верујем у то.
Лекићева је наставила:
- Била би штета да то не претворите у успешне каријере и и да се једног дана ми вама дивимо. Можда нам и ви будете остављале карте за утакмице, да долазимо ми да гледамо вас. Чувајте то што имате, то заједништво – то нема цену. Не морате све да будете најбоље другарице, али морате да се поштујете, да подржавате једна другу и да се чувате на терену. Као сестре. Јер то је оно што доноси резултате. И на крају, сетите се да сте ви та генерација која долази. Биће и тих првенстава код нас, ви сте те које треба да привучете нове девојчице ка рукомет. Као што смо, надам се, некада ми утицале на вас!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
