Ženska reprezentacija Srbije odigraće danas (18) u Celju prvu baraž utakmicu protiv Slovenije, za plasman na Svetsko prvenstvo. Pred našim igračicama su dva najvažnija meča ove sezone, jer je odlazak na Svetsko prvenstvo preko potreban kako bi ženski rukomet opstao.
Četiri godine neuspeha, katastrofa, nikad gorih rezultata su iza državnog tima, stižu dani pobeda, slavlja i lepih trenutaka. Prva prilika za potvrdu ovih činjenica je danas kad će naše najbolje rukometašice istrčati na teren i odigrati prvi, od dva najvažnija, meča.
Jedan od simbola ženskog rukometa je i Andrea Lekić, kapiten repreznetaicje, najbolja igračica sveta, ali je voljom pojedinaca četiri godine nije bilo u nacionalnoj selekciji. Ona nije samo povratnik u reprezentaciju, ona je deo istorije i ikona ovog sporta.
- Mislim da svi danas očekujemo pobedu i prolazak na Svetsko prvenstvo. Međutim, potpuno smo svesne težine zadatka. Nismo u situaciji da možemo da kažemo da smo favoriti, ali teren je jedino merodavan.
Kakvog protinvika očekujete danas?
- Ekipu sa izuzetno dobrom polukontrom, vrlo zanimljivim i raznovrsnim napadom. I to je ono što moramo da neutrališemo i zaista mislim da je odbrana ključ za pobedu.
Ipak, olakšavajuća okolnost je revanš kod kuće?
- To je svakako najbolja varijanta i nema potrebe da govorimo koliko nam znači. Očekujemo punu dvoranu u Boru i podršku tokom čitave utakmice. Ništa ne može da se meri sa tim osećajem kad čitava dvorana svojom energijom nosi našu igru.
Često se setite i govorite o najvećem uspehu, srebru iz 2013. godine na SP?
- Kad se vratim u prošlost i počnem da pričam o medalji, uvek se vratim i na činjenicu da smo mi godinama gradile taj put do uspeha, a 2012. godina je bila ključna, da poverujemo da možemo. Do tada nikada nismo prošle grupu. Svaki put posle grupne faze dobijemo onaj tanjir. Imamo servis onih tanjira za ručavanje, bukvalno nam je nedostajao još escajg.
Onda se sve promenilo, Srbija je postala tim koji pobeđuje?
- Mislim da nikada nisam osećala jaču hemiju u ekipi. U smislu vere jedne u drugu. Taj momenat zajedništva, gde smo apsolutno svesne da jedna bez druge ne možemo, i da se samo kao tim dolazi do vrha… to se retko dešava. Retko. Posebno na tom nivou.
Ti dani su možda i najlepši u vašim karijerama?
- Malo je reći da smo bile porodica. To je stvarno tako bilo. Fascinantno je bilo kako smo se među sobom dogovarale, pripremale... To je bilo neko ludilo koje se stvarno teško objašnjava.
I tako je pala Norveška?
- Niko nije verovao da možemo da ih pobedimo. To je bio spektakl. Njima se nikad pre, a ni posle toga nije desilo da ne igraju za medalju. One su oborile sve rekorde, a mi smo te noći srušile njihove snove.
A u polufinalu daleko slabiji rival, Poljska?
- Kad smo pobedile i obezbedile plasman u finale, to je bila neverovatna radost, sve smo plakale, postale smo svesne da smo osigurale medalju. Sećam se Sanje, kako se izdvaja iz gomile, skače upijač, raduje se sama, publika je bila u transu. Polovinu stvari ne pamtim, ali znam da smo bile beskrajno srećne.
BALKON NAJVEĆA EMOCIJA
Nije Andree bilo dugo u reprezentaciji Srbije, ali dok je bila na prirpemama prisećala se svega, najviše proslave na balkonu.
- To je bila jedna od najvećih emocija. To je nešto što svaki sportista u Srbiji želi da doživi. Ja sam se tresla. Sve onako „bez noge“ zbog povrede Ahilove, sve je podrhtavalo u meni. Neverovatan osećaj. To je jedna od najlepših uspomena, slaviti veliki uspeh sa svojim narodom, to se ne može opisati.
PUNA ARENA UVEK U SEĆANjU
Predvodili ste tim pred više od 20.000 ljudi u Beogradskoj areni, kad je i oboren rekord.
- U poređenju sa ženskim selekcijama u drugim sportovima, možda je to samo jedna medalja, ali zaista je bio podvig. Napravili smo i svetski rekord u gledanosti, na tribinama je nije bilo mesta, zastave, pesma, zaista neverovatno. Mislim da je to možda i najveći uspeh u novijoj istoriji našeg sporta u Srbiji.
ČUVAJTE JEDNA DRUGU
Veče pred odlazak u Sloveniju na baraž utakmicu, seniorska i juniorska reprezentacija Srbije imale su zajedničku večeru u Kovilovu. Neverovatno je kako su mlađe članice državnog tima gledale u A selekciju, upijale svaku reč, a naravno da su svi pogledi bili upućeni pravo u Andreu Lekić, koja im se i obratila.
- Baš ste dobre. Stvarno mi je puno srce i hvala vam. Najviše me oduševio vaš pristup igri, za mene je to, šta god da radim u životu, najvažnija stvar. Kako nešto radiš, s kojom energijom, emocijom.Zato, vas molim učinite da vam rukomet uvek ostane zabava, budete srećne na terenu i igrajte sa osmehom. To je cilj koji bih volela da imate. Sjajne ste i imate ogroman potencijal. Iskreno verujem u to.
Lekićeva je nastavila:
- Bila bi šteta da to ne pretvorite u uspešne karijere i i da se jednog dana mi vama divimo. Možda nam i vi budete ostavljale karte za utakmice, da dolazimo mi da gledamo vas. Čuvajte to što imate, to zajedništvo – to nema cenu. Ne morate sve da budete najbolje drugarice, ali morate da se poštujete, da podržavate jedna drugu i da se čuvate na terenu. Kao sestre. Jer to je ono što donosi rezultate. I na kraju, setite se da ste vi ta generacija koja dolazi. Biće i tih prvenstava kod nas, vi ste te koje treba da privučete nove devojčice ka rukomet. Kao što smo, nadam se, nekada mi uticale na vas!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
